Zelena tranzicija za održivu budućnost
25.10.2021
Jedan od najambicioznijih dokumenata na globalnom nivou, usvojen 2019. godine, jeste Evropski zeleni plan (EZP – EU Green Deal) realizacije održivog razvoja i dostizanja klimatske neutralnosti do 2050. Nema privrednog sektora kojeg EZP neće zahvatiti s obzirom da zagovara i usmerava celokupni društveno-ekonomski život prema cirkularnoj ekonomiji. To se sve treba postići paralelnim radom na očuvanju prirodnih resursa i biodiverziteta, osiguranja zdravlja i kvaliteta života za građane.
S tim u vezi je i tema panel diskusije „Zelena tranzicija za održivu budućnost“, koju je u ponedeljak 25. oktobra 2021. godine onlajn organizovao Regionalni Arhus centar Otvorenog univerziteta Subotica. Moderator, Snježana Mitrović, se zahvalila OEBS Misiji u Srbiji, i na ovogodišnjoj podršci, ali i Pokrajinskom sekretarijatu za poljoprivredu koji preduzima mnoge mere za razvoj organske proizvodnje u Vojvodini o čemu je izvestio Mladen Petreš, pomoćnik pokrajinskog sekretara. Izrazio je zadovoljstvo što se u poslednje vreme sve više skupova održava na temu cirkularne ekonomije u kojoj je značajna organska proizvodnja. Stoga pokrajina godišnje odvaja 10 miliona dinara samo za dve mere podrške organskim proizvođačima, a to je za opremu i mehanizaciju, te sufinansiranje troškova kontrole i sertifikacije. Naravno oni mogu da se javljaju i na druge konkurse na kojima uz priložen sertifikat dobijaju dodatne bodove. Posebna pažnja se posvećuje podršci žena i mladih koji se vraćaju na selo. A da bi se ubrzao razvoj ovog vida proizvodnje i na taj način dao doprinos primeni Zelene agende, formirana je Radna grupa za unapređenje mera podrške ovom vidu proizvodnje što je u skladu sa Akcionim planom razvoja organske poljoprivrede u Vojvodini do 2025. godine koji je izradio Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu u saradnji sa stručnjacima TERRA’S-a i Otvorenog univerziteta Subotica.
A upravo u EZP-u je, između ostalog, navedeno da će ekološka tranzicija za Evropu biti u potpunosti efikasna samo ako su uključene i zemlje koje je neposredno okružuju, pa su utvrđene smernice o Zelenoj agendi za Zapadni Balkan. Ona sadrži pet ključnih oblasti, a jedna od njih je cirkularna ekonomija, o kojoj je govorila Sonja Vuković, direktorica Udruge „Slap“ iz Osijeka koja je prezentovala i studiju „Uticaj Evropskog zelenog plana na ruralni prostor Hrvatske“. U odnosu na cirkularnu, zelena ekonomija proširuje i obuhvata ceo ekositem i ljude na planeti, te pogoduje životnoj sredini i smanjuje efekat staklene bašte. Objasnila je da je EZP neophodan, jer su brojke alarmantne: degradirano je 70% ekosistema, od 1970. godine nestalo je više od 20% Amazonskih prašuma i više od polovine koralnih grebena, a samo 1% ljudi na svetu upravlja i donosi odluke. Ona je istakla da niko sam ne može sprovesti ovaj plan oporavka, pa je potrebno zajedničko učenje i donošenje odluka i transfer znanja, ali i podela odgovornosti.
EZP je ambiciozan plan koji uključuje inovacije, zelene projekte, prehrambenu stabilnost, očuvanje prirodnih resursa i bioraznovrsnost. Ali to je ujedno samo okvir, a primena će zavisiti od samih država, pa je predočila pet kritičnih područja delovanja. To su merenje i upravljanje, odnosno uvođenje sveobuhvatnih indikatora, zatim reforma finansijskog tržišta, potom tzv. ozelenjavanje ekonomskog sektora (transformacija celokupnog sektora energije, novi način proizvodnje hrane, zbrinjavanje otpada itd.), sledi borba protiv nejednakosti i na kraju vrednovanje prirode (obnavljanje resursa, održivost ekosistema, cirkularna ekonomija i sl.). S obzirom da se studija odnosila na ruralno područje, Sonja Vuković, se osvrnula na prilike izdvajajući pre svega dostupnost EU fondovima, organska i integralna proizvodnja hrane, te kratki lanci prodaje. Takođe, je istakla značaj novog upravljanja, a to su modeli koji su postojali u socijalizmu kao što su zadruge ili klasteri.
Na kraju je zaključila da će digitalizacija biti ključni pokretač aktivnosti u ovim oblastima što se ogleda u njenom konceptu dvostruke tranzicije – zelene i digitalne. Takođe, je zaključila da treba koristiti postojeće modele i primere dobre prakse, koji se moraju prilagoditi vlastitim potrebama i ciljevima.
Cilj ove panel diskusije je bio da se učesnici informišu o Evropskom zelenom planu i Zelenoj agendi za Zapadni Balkan, ali pošto oni obuhvataju širok spektar oblasti odlučeno je da se ovaj put uvodničari fokusiraju na cirkularnoj ekonomiji: organska proizvodnja i rešavanju problema otpada, odnosno viška hrane.
U sprovođenju ovih dokumenata značajan doprinos se očekuje od žena, pa je direktor Organik Control System, Nenad Novaković, govorio upravo o važnoj ulozi organske poljoprivrede (i žena) u zelenoj transformaciji privrede. Naveo je da je porast globalne proizvodnje hrane u poslednjih nekoliko decenija imao visoku cenu po životnu sredinu. Narušen je kvalitet zemljišta i vode, značajno je ugrožen biodiverzitet između ostalog i direktnim kršenjem šuma. Rast poljoprivrede je takođe podstaknut intenzivnijom upotrebom hemijskih đubriva i sintetičkih pesticida, što je vremenom narušilo kvalitet zemljišta za obradu i narušava mikrofloru i faunu zemljišta. Promene u poljoprivredi i korišćenju zemljišta čine oko 31% globalnih emisija gasova staklene bašte, što ovaj sektor čini glavnim faktorom koji doprinosi klimatskim promenama. Novaković se osvrnuo na cirkularnu poljoprivredu koja se fokusira na korišćenje minimalnih količina spoljnih inputa, podsticaje kruženja materije u prirodi, revitalizaciju zemljišta i minimiziranje uticaja na životnu sredinu . U Evropi se procenjuje da bi cirkularni pristup sistemima poljoprivrede mogao da smanji upotrebu hemijskih đubriva za 80% (Ellen MacArthur Foundation, 2016).
Usvajanje prakse cirkularne poljoprivrede može dati važan doprinos smanjenju siromaštva i sigurnosti hrane i stvoriti nove mogućnosti zapošljavanja, posebno za žene na selu. Žene čine 48 % zaposlenih u poljoprivredi u zemljama sa niskim prihodima, prema FAO, ali se suočavaju sa većim ograničenjima od muškaraca u pristupu proizvodnim resursima i uslugama, tehnologiji, tržišnim informacijama i finansijskim sredstvima. Dok konvencionalna poljoprivreda često zahteva značajan kapital za kupovinu skupog semena, đubriva i pesticida, usvajanje cirkularnih poljoprivrednih praksi može smanjiti prepreke ženama da uđu u ovaj sektor jer zahteva manje inputa.
U cirkularnoj poljoprivredi, svi koraci prehrambenog sistema od gajenja, berbe, pakovanja, prerade, transporta, marketinga, konzumiranja i odlaganja hrane osmišljeni su u cilju promovisanja održivog razvoja. Integracija mešovitog uzgoja stoke i organske poljoprivrede, agrošumarstva i reciklaže vode i ponovne upotrebe otpadnih voda, ključni je element modela cirkularne poljoprivrede koji ima za cilj smanjenje emisije CO2, efikasnije korišćenje prirodnih resursa i značajno smanjenje upotrebe inputa.
Novaković je ukazao da je usvajanje cirkularne prakse u ruralnim područjima održivo samo uz sveobuhvatan skup politika, tehnologija i institucija za promovisanje usvajanja cirkularne poljoprivrede u ruralnim područjima, uključujući investiranje u tehnologije i istraživanja, zatim ojačati institucije i podsticaje, te unaprediti međunarodnu saradnju. Na kraju je istakao da je pandemija COVID-19 podstakla zemlje da razmotre uvođenje kratkih lanaca snabdevanja osnovnih dobara i usluga, posebno kada je u pitanju proizvodnja poljoprivrednih useva, što je izazvalo povećanu potrebu za međunarodnom saradnjom na unapređenju tehnoloških, finansijskih i marketinških veština i drugih usluga savetovanja.
U EZP-u se ne dovodi u pitanje nijedna osim organske proizvodnje, ali se ukazuje i na sve veći problem bacanja hrane, dok je drugi nemaju dovoljno. Stoga je Čila Nemet, sa Otvorenog univerziteta Subotica govorila o „Značaju smanivanja viška hrane i načina njihovog rešavanja u praksi“. Navela je podatke Ujedinjenih Nacija da oko 800 miliona ljudi na svetu gladuje, dok više od 900 miliona tona hrane svake godine završi u kanti. Sve dok je to tako ne možemo govoriti o tome da postoji višak, već neravnopravna raspodela hrane. Što se tiče Srbije, godišnje se baci više od 720.000 tona hrane, otprilike 80 kilograma po stanovniku. U avgustu 2019. godine, Centar za unapređenje životne sredine je objavio izveštaj koji pokazuje da samo iz domaćinstava na otpadu završi oko 247.000 tona hrane svake godine. Što znači, da svaki stanovnik u Srbiji bez obzira na uzrast, baci oko 35 kilograma hrane godišnje. Najviše se baca hleb – 10,18 kilograma, meso – 7,18 kilograma i mleko – 6,74 litara, a najmanje voće – 5,7 kilograma i povrće – 5,33 kilograma.
Takođe, se osvrnula i na trgovce čiji zahtevi postaju sve strožiji, ne za obezbeđivanje kvaliteta, već estetskog izgleda robe. Određuju veličinu, dužinu i oblik voća i povrća. Postoje primeri recimo da ugovorom regulišu čak i to koliko banana može biti u jednom grozdu, ili kad paradajz mora da prođe kompjutersku proveru boje. Odstupanje od ovih standarda nije moguće, jer su veletrgovine, dobavljači i supermarketi sklopili sporazum i rade po istim principima. Iz tog razloga, bacanje hrane počinje već na poljima, kada se selektuju plodovi za distributere. Neretko to znači da se u samom startu baca 40-50% plodova. Kako bi izbegli ovakvo nepoštovanje i bacanje hrane, u nekim zemljama grupe potrošača sklapaju ugovor direktno sa poljoprivrednicima. Osnovna ideja je da se izbegne infrastruktura koja se nalazi između proizvođača i potrošača. Za bacanje hrane su odgovorni i trgovine i proizvođači hrane. Jedan od problema je da je ponuda trgovina puno veća i raznovrsnija od realne potrebe potrošača. Poslovna politika supermarketa je da ukoliko ima puno lepih proizvoda na policama onda potrošači više kupuju. Sve što nije više lepo to se baca, na taj način hrana se obezvređuje. Količina bačene hrane bi se moglo smanjiti ukoliko bi supermarketi svoju ponudu usaglasili sa aktuelnom potrebom potrošača, a potrošači bi prihvatili da ponekad roba nije toliko sveža ili trenutno nije dostupna.
Čila Nemet, je dala primer raznih aplikacija koje omogućuju potrošačima da kupe namirnice ili obroke po sniženim cenama i tako utiču da manje hrane završi na otpadu. Grupa mladih ljudi iz Srbije je napravila aplikaciju Donorum, kako bi olakšali proces raspodele viškova hrane. Takođe, se namirnice doniraju humanitarnim organizacijama, narodnim kuhinjama putem Banke hrane. U Srbiji je Banka hrane Beograd osnovana 2006. godine i sarađuje sa preko 200 organizacija i socijalnih ustanova širom Srbije. Nažalost za sada u Srbiji trgovinama i firmama više se isplati da bace i unište hranu, nego da poklone, jer Srbija je jedan od malobrojnih evropskih zemalja koji još nije ukinuo PDV na ovakav vid pomoći. Prva zemlja koja je zakonski rešila pitanje bacanje hrane je Francuska, gde je 2019. godine stupio na snagu Zakon o zabrani bacanja hrane, rekla je Čila Nemet, ali je mišljenja da pored uređenja pravnog okvira za upravljanje viškovima hrane, edukacija građana bi imala značajnu ulogu. Da nam postane svakodnevna praksa, da se o tome ne govori samo 29. septembra, kada je Međunarodni dan podizanja svesti o bacanju hrane.
Na kraju je navela da je bacanje hrane veoma kompleksan problem. Predstavlja društveni, etički, ekonomski, ali i ekološki problem, jer se veliki obim prirodnih resursa koristi u proizvodnji, distribuciji i skladištenju hrane, a istovremeno otpad od hrane doprinosi klimatskim promenama (samo otpad od hrane generiše oko 8% ukupnih emisija gasova sa efektom staklene bašte). EU akcioni plan za cirkularnu ekonomiju iz 2015. godine je identifikovao prevenciju otpada od hrane kao jednu od prioritetnih oblasti (Mapa puta za cirkularnu ekonomiju u Srbiji, 2020).
Umesto zaključka skupa prenosimo deo iz prezentacije Sonje Vuković, direktorice Udruge Slap iz Osijeka:
Evropska unija se nastoji transformisati u pravedno i prosperitetno društvo, s modernom, resurno efikasnom i konkurentnom privredom u kojem 2050. neće biti emisija sa efektom staklene bašte i u kojem privredni rast nije povezan za upotrebom resursa. Uz to nastoji se zaštititi, očuvati i povećati prirodni kapital EU, te zaštititi zdravlje i dobrobit građana od rizika povezanih sa okolinom i uticajem okoline na njih.
