Okrugli sto „klimatske promene i politika“
16.07.2012
Iako dilema oko „krivca“ i dalje postoji, u svetu nadvladava mišljenje da je čovek svojom nekontrolisanom eksploatacijom prirode uticao da emisija štetnih gasova dovede Zemlju do početka globalnog otopljavanja Može li se knjiga Entonija Gidensa „Klimatske promene i politika“ po svojoj dramatičnosti i pesimizmu porediti sa Sudnjim danom, odnosno da li se čovek – nezasitan u svojim prohtevima – sve više udaljava od prirode i tako sve više izaziva Apokalipsu? Ili su, zapravo, klimatske promene deo prirodnog ciklusa, a zastrašujuće priče o njima samo deo scenarija za još jedan dobar profit na račun ljudske lakovernosti?
Na ova i slična pitanja raspravljalo je juče 15 učesnika na okruglom stolu Festivala, nazvanom upravo po knjizi engleskog sociologa.
Pozabavimo li se prvim pitanjem, kao pomoć nam mogu poslužiti reči dr Vukašina Pavlovića s Fakulteta političkih nauka u Beogradu da je kraj 20. i početak 21. veka obeležio upravo strah od kataklizme koja nam uskoro preti. Kako je naveo, iako dilema oko „krivca“ i dalje postoji, u svetu nadvladava mišljenje da je čovek svojom nekontrolisanom eksploatacijom prirode uticao da emisija štetnih gasova dovede Zemlju do početka globalnog otopljavanja, a samim tim i na rub propasti. Kao najodgovorniji, čovek – odnosno država – je dužan da zaustavi prekomerni razvoj koji ide u korist štete svakog živog bića na Planeti, a nijedan projekat u tom cilju nije skup onoliko koliko mogu biti posledice ukoliko se na tom planu ništa ne učini.
Slično misli i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu dr Jovica Trkulja, koji kaže da se čovek prema prirodi poneo kao čarobnjak-šegrt koji je, igrajući se s njom, oslobodio silu koju više ne može da kontroliše. Navodeći primer Rata u Zalivu, on je naveo da se političkim paravanom želi prikriti njegova prava suština: borba za vodu. A takav scenario tek nam predstoji.
Po rečima dr Tereze Horvat-Skenderović iz subotičkog „Terrasa“ najveća žrtva sve prisutnijih klimatskih promena je poljoprivreda. I sama intenzivno orijentisana, kaže Horvat-Skenderović – i poljoprivreda je deo sveukupnog procesa zagađenja Zemlje. Zbog toga bi se, kako navodi, ponovo trebalo okrenuti organskoj i proizvodnji u okviru malih porodičnih gazdinstava.
Grupa učesnika smatra da priča o klimatskim promenama pripada domenu manipulacija, dok, recimo, dr Ljubinko Pušić sa Odseka za sociologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu ističe da se iza svake priče sa sličnom tematikom valja ogromna mistifikacija, koja se za dobar novac da upakovati u formu naučnog tumačenja. S druge strane, dr Petar Đukić – navodeći primer kako tri slepca različito opisuju slona – kaže da „mi ne znamo sve“. Izražavajući neslaganje sa Gidensovim zalaganjem za pojam održivosti i suprotstavljanju daljem razvoju bogatih društava, Đukić postavlja pitanje, ko će reći šta je to prekomerni razvoj i ko to može zabraniti.
Slična pitanja bez odgovora postavio je i dr Zoran Vidojević sa Instituta društvenih nauka. Tema za razmišljanje, ne samo učesnika skupa, svakako je njegova dilema, postoji li mogućnost novog socijalizma i „čemu znanje, znanje za koga i znanje za šta“?
Takođe, povod za dalju raspravu, po svemu sudeći, biće i apel učesnika – koji je inicirao docent na Pravnom fakultetu u Beogradu dr Vladimir Vuletić – gradonačelnicima lokalnih samouprava u Srbiji da donesu mere koje će uticati na smanjenje emisije štetnih gasova, pre svega kada je reč o saobraćaju i energentima.
